Када сам давно почела да радим у основној школи и први пут била у прилици да тестирам будуће прваке, односно проверавам њихову готовост за полазак у школу, изузетно ми је важно било откриће како се деца понашају када не знају одговор на неко питање и да ли умеју и смеју да кажу да нешто не знају. Најупечатљивија ситуација, која ми је била можда и најважнија за уочавање овог проблема, десила се када сам покушала да упознам једног дечака са током ”нашег дружења” тј тестирања. Рекла сам му да када мама изађе, нас двоје ћемо разговарати о разним стварима, оно ће нешто да црта, мало да броји, да гледа неке сличице, нешто ће знати а нешто можда неће… и пре него што сам стигла да кажем да је и једно и друго у реду, дете се расплакало после речи – неће (знати). Била сам потпуно затечена. Зашто се мој мали испитаник уплашио на помисао да нешто неће знати? Да ли сам или у чему сам погрешила? Хтела сам да охрабрим дете а изазвала сам супротан ефекат. Како су га родитељи припремали на овај сусрет са школским психологом/педагогом или тестирањем, када је овако застрашено? Како његови родитељи реагују када оно нешто не зна а што они мисле да оно треба да зна? Како му пружају подршку да истражује свет око себе и учи?
Откриће да се деца боје када не знају да одговоре на питање а и боје се да кажу да нешто не знају, навело ме је на размишљање како ће се овакво дете осећати када крене у школу и ако увек и одмах не схвати оно што учитељица објашњава или тражи од својих ђака, или не буде без грешке испуњавало и решавало задатке, нарочито домаће које ради код куће и у првом разреду најчешће са родитељима. И најважније питање о коме сам почела да размишљам јесте како ће се дете осећати ако не буде постизало у школи онај успех који његови родитељи очекује од њега. Сагледала сам из тестовне ситуације на који начин се трасира пут ђаку који постаје несигуран у себе и своје способности, што често води у неуспех како у школи тако и у животу. Најважније за будућег успешног ђака јесте – дати му право на грешку, не подсмевати му се нити га грдити када не зна, имати стрпљења за његове покушаје и несавршене плодове рада. То ће га подстицати да настави да се труди и побеђује самог себе, да напредује упркос тренутним неуспесима.
Полазак у први разред основе школе је и за дете и за његове родитеље велики и захтеван посао. Дете треба да се навикне на школу као нову средину, да прихвати учитељицу као нови ауторитет, нове другове а и да прихвати много нових обавеза. Родитељ, с друге стране, треба да му пружи помоћ у разним сегментима тог привикавања, најпре да помогне детету да развије радне навке и да му помаже у раду код куће, а онда и да му помогне у организовању слободног времена. Уз све ово, за дете је врло важно да се родитељ искрено интересује за све што чини дететов живот у школи, да има разумевања за све што се детету догађа и што оно осећа, да уме да слуша дете са озбиљношћу и поштовањем његовог унутрашњег света, да му поставља детаљна питања о његовој школској свакодневици, буде изузетно стрпљив и доследан у вођењу детета до усвајања знања, навика и вештина. Родитељи, није лако али се може.
Различита деца се привикавају на школу на различите начине и различитим темпом. Учење као главна обавеза детета које је пошло у школу, представља велики интелектуални напор за дете, уз то му скраћује време за игру која му је пре поласка у школу била најважнија активност у животу и захтева од њега више седења и у школи и код куће, а дете би да буде стално у покрету. На успешно навикавање детета на школу а и успешно учење утичу многи чиниоци: услови у којима је дете одрастало, начин на који је било васпитавано, односи у породици, начин на који родитељи комуницирају између себе и са дететом, способности и личност детета, како су родитељи припремали дете за школу, мотивација детета за учење, дететов стил учења, услови за рад и радне навике, захтеви и очекивања родитеља, образовање родитеља, личност учитеља, тежина градва и начин на који се оно преноси.
Оно што родитељи често превиђају је чињеница да изграђивање радних навика код деце треба почети много пре поласка у школу и да је тај процес много напорнији ако се са њим започне тек почетком првог разреда. Два златна правила стицања радних навика подразумевају рад увек на истом месту и у одређено време. Да би поштовање ових правила дало резултате, неопходно је да родитељ направи са дететом плана рада, водећи рачуна да дете после школе треба прво да руча и одмори се а онда да учи сат до два, уз паузе после 20 до 30 минута рада (што зависи од активности која се обавља а и психофизичке зрелости детета) јер после тога детету слабе концентрација и пажња и потребна му је промена активности или одмор. Када дете иде пре подне у школу, учење можете планирати од 15 до 17 или 16 до 18 сати, а када дете иде после подне у школу, учење може да се одвија од 9 до 11 или 10 до 12сати. Започету активност треба увек завршити.
Дете не може само да развије радне навике без помоћи родитеља. Стрпљење и доследност родитеља у развијању радних навика код детета је од изузетног значаја. Радно место или радни кутак треба да буде правилно осветљен и без ствари које ће одвлачити пажњу детета. Сређивање радног места по завршетку учења требало би да буде наставак развијања радних навика из времена када дете још није ишло у школу и када је сређивало своје играчке, на пример.
Често ми родитељи кажу да њихово дете, због активности које има ван школе, не може да учи свакога дана у исто време или да они, због долажења са посла после 17 или 18 сати, могу са дететом да седну и раде тек после 18 сати. Неки се жале да дете неће да учи само током преподнева ако иде после подне у школу. Што се додатних активности тиче, било би добро не ангажовати дете њима у првом разреду осим ако не показује изузетну заинтересованост и капацитет да постигне и школске и ваншколске обавезе без исцрпљивања. Ситуација када је дете само у кући нуди могућност да дете развије самодисциплину. Важно је да родитељ има поверење у дете да оно то може. Родитељи треба да контролишу да ли план рада одговара детету, ако не успева да га испуни – шта су разлози за то, и да заједно са дететом уносе измене сходне дететовим потребама.
У првом разреду је важно да родитељ буде уз дете када оно ради домаћи задатак јер ће се дете осећати сигурно. Родитељи треба да прегледају а не да раде домаћи детету, да му укажу на грешке и да му дају подршку похваљујући га. Када родитељи седну да раде са дететом код куће, изузетно је важно да стрпљиво сачекају да дете самостално обави оно што ради. Родитељи често буду незадовољни када дете не уради задатак онако како они мисле да треба и нису свесни тога да без обзира како је дете нешто урадило, оно се свеједно трудило и тај труд увек треба уважити и похвалити. Похваљујући дететов труд и поредећи дететова постигнућа међусобно а не његова и нечија туђа, дете стиче веру у себе, своје могућности, не брине га да ли ће погрешити него доживљава учење као личну обавезу и прилику за напредак. Узмите дететову школску или свеску за домаћи рад и гледајте са дететом како је урадило задатке тог дана а како пре недељу, две или месец дана. Анализирајте са њим како је писало и рачунало (”Браво, видиш како си данас написао/-ла читљивије, пре недељу дана слова су ти била неправилнија, овде су сва на линији и не прелазе уске линије/редове” и сл.). На овај начин учите дете како да само анализира резултате свога рада, учите га да размишља, да упознаје себе и да се осамостаљује.
Похвала је такође незаобилазно средство за грађење вере у себе или самопоуздања, али похвала треба да буде поткрепљена аргументима, да дете разуме шта је добро урадило и зашто је то добро. Претеране и неадекватне похвале могу код детета да створе утисак да је боље од друге деце, што на дуже стазе може да му створи проблеме у односу са друговима и околином. Такође је изузетно важно не тражити од детета успех, да има ”све петице” или ”само да буде одлично”, већ учити дете да ужива у стицању знања. Неадекватне амбиције родитеља у односу на способности или несагледавање и неуважавање интересовања детета, смањује дететово сампопоуздање што може да се негативно одрази на формирање његове личности. Оно тада остаје са осећајем да никада није довољно добро, да не вреди, да није вољено онакво какво је, постаје несигурно у себе. Без вере у себе и без права на грешку, дете постаје незадовољно собом, губи самопоуздање, бива несрећно.
Родитељи, ако дете охрабрујете да напредује својим темпом, на свој начин, научићете дете да се не стиди себе када нешто не зна али да има жељу и мотивисано је да дође до одговора или овлада потребном вештином. Тако васпитавате дете да верује у себе, да буде самостално, да воли да учи и учи знања ради а не само за оцену или успех који ви желите да дете постигне. Никако се у комуникацији са дететом немојте исчуђавати и говорити: ”Како то не знаш?”, ”Видиш како сестра/бата то знају”. Омаловажавањем детета, критиковањем, подсмехом, обесхрабрујете дете да исказује своје мисли, да тражи нова решења, да кроз грешке учи, што је врло важно за праћење наставе и рад у школи.
Од изузетне је важности за дете и да се родитељи и учитељица међусобно поштују и да имају поверење једни у друге. Учитељ за дете постаје врло важна особа у животу и од односа родитеља према учитељици зависиће и дететово навикавање на школски живот и обавезе као и осећај сигурности и мотивисаности за школу, који су му потребни да би што успешније савладавало захтеве који се стављају пред њега. Када је о учењу реч, уколико родитељ детету не може да објасни нешто што детету није било јасно ни у школи, родитељ треба да скрене пажњу учитељу на тешкоће које дете има у савладавању те материје или захтева. Учитељ ће на најбољи начин знати како да приближи детету нејасан садржај, тражећи најадекватнији начин тј објашњење за дете.
Милка Судимац, психолог школе ”Стефан Дечански”
🔥154